Nekada mi je dovoljno nekoliko minuta razgovora da znam da sedim preko puta osobe o kojoj ću jednog dana pisati. Tako je bilo i sa Strahinjom Milićevićem.
Prvi put sam ga čula na masterclassu Race Đorđević i Vesne Slavković u Hotelu Turist. Bio je to jedan od onih događaja koji vas podsete koliko među nama ima talentovanih, vrednih i kvalitetnih ljudi. Tokom ručka nastupali su Strahinja Milićević i Vanja Nešković. O Vanji smo pisali još pre godinu dana, mnogo pre nego što je stigla do polufinala takmičenja “Zvezde Granda” i postala jedno od najzapaženijih mladih imena svoje generacije. Dok sam tog dana slušala Strahinju, imala sam vrlo sličan osećaj. Možda je prerano za prognoze, ali neke ljude jednostavno prepoznate na vreme. Onaj moj novinarski instinkt, koji me je tokom godina retko kada prevario, govorio mi je da je Strahinja sledeća priča vredna odjeka.
Naravno, prvo me je privukao glas. Ali mnogo više od toga, zainteresovao me je čovek koji stoji iza njega.
Kasnije, kroz razgovor, utisak je postao još jači. Preda mnom je sedeo izuzetno kulturan, obrazovan i skroman mladi čovek. Jedan od onih ljudi koji ne pokušavaju da ostave utisak, a ipak ga ostave. Danas se često govori o mladima, uglavnom kroz kritike i stereotipe. Zato posebno prija kada upoznate nekoga ko vas podseti da i dalje postoje oni koji su lepo vaspitani, odmereni, vredni i potpuno svoji.
Razgovor smo vodili u prelepom ambijentu Cvetnjaka u Čačku, mestu koje zaista izgleda kao mali raj na zemlji. A Strahinja se pokazao kao domaćin baš onakav kakav je i sagovornik, srdačan, nenametljiv i prirodan.
Muzika kao dečački san koji nikada nije napustio
Za neke ljude muzika postane profesija. Kod Strahinje je muzika mnogo pre toga bila saputnik. Pevao je još kao dete. Dok su druga deca na priredbama pevala dečje pesme, on je birao Zdravka Čolića. Pravio je male kućne koncerte, pevao gostima na slavama i odrastao sa jasnim osećajem da će muzika jednog dana imati važno mesto u njegovom životu. Ipak, put nije bio potpuno jednostavan.
Pored muzike, ozbiljno ga je zanimao IT sektor, pa je završio Prirodno-matematički fakultet. U jednom trenutku morao je da odluči kojim putem želi da krene. Izabrao je dečački san.
„Kada je došao trenutak da odlučim čime želim da se bavim, odabrao sam ono što sam oduvek voleo“, kaže Strahinja.
Za sada, čini se da nije pogrešio.
„Ja sam ja i ne umem drugačije“
U vremenu kada mnogi pokušavaju da budu glasniji, provokativniji i upadljiviji od drugih, Strahinja bira potpuno drugačiji pristup. Ne glumi, ne pokušava da se uklopi u stereotipe i ne trudi se da ostavi utisak po svaku cenu.
„Ako sam došao da radim, onda sam došao da radim profesionalno. Trudim se da budem kulturan i normalan. To sam ja.“
Možda upravo u toj jednostavnosti leži njegova najveća snaga.
Pobeda koja je promenila pogled na sopstvene mogućnosti
Šira publika ga je upoznala nakon pobede na takmičenju „Euro Mjuza“, koje organizuje Delegacija Evropske unije u Srbiji. Tada je kao sedamnaestogodišnjak osvojio prvo mesto izvodeći zahtevnu pesmu „Rise Like a Phoenix“ pred stručnim žirijem u kojem su bili Lena Kovačević i Marko Kon. Za mladog pevača to nije bila samo pobeda, već potvrda da može.
„Otišao sam da vidim šta mogu i da pokažem šta mogu. Na kraju sam ostavio lep utisak i to mi je mnogo značilo.“
Ne veruje u prečice
Poslednjih godina muzička scena funkcioniše po pravilima brzine. Popularnost se često meri pregledima, a uspeh brojem pratilaca. Strahinja nema ništa protiv takmičenja, ali sebe ne vidi u toj priči. Bar ne sada. Njegova ideja je drugačija. Sporija. Možda teža. Ali njegova.
„Ne mislim da su takmičenja loša. Ljudi kroz njih pokušavaju da dođu do novih prilika. Samo ja trenutno sebe ne vidim u tom formatu.“
Kada komplimenti stignu od Nine Badrić
Nedavno je na Cvetnjaku gostovala Nina Badrić. Strahinja je te večeri nastupao pre i posle njenog koncerta, a sa regionalnom zvezdom otpevao je i pesmu „Stranac u noći“.
Publika je sa osmehom pratila njihov spontani i duhoviti razgovor na sceni. Nina nije krila simpatije prema mladom kolegi, pa je u svom prepoznatljivom stilu komentarisala kako će se devojke tek zaljubljivati u njega i koliko je poseban mladić.
Bilo je zanimljivo posmatrati tu interakciju. Ne zato što je pevao sa Ninom Badrić. Već zato što se i tada videlo ono što ostavlja najjači utisak na ljude koji ga upoznaju. Kultura, vaspitanje, skromnost i ona retka osobina da ostaneš svoj, čak i kada reflektori počnu da se pale.
Sledeće poglavlje već se piše
Jedno od mesta na kojem danas najčešće nastupa jeste upravo Cvetnjak u Čačku, gde ga publika već dobro poznaje. Kaže da mu nijedna statistika ne može zameniti osećaj koji dobije kada vidi reakciju ljudi ispred sebe.
„Kada vidim da publika uživa u onome što radim, znam da sam na dobrom putu. Mislim da ne postoji lepši osećaj.“
I dok mnogi njegovi vršnjaci razmišljaju o tome kako da što pre postanu poznati, Strahinja razmišlja o pesmama, muzici i stvaranju. Već piše autorsku muziku i polako priprema naredno poglavlje svoje karijere.
„Želim da ostavim nešto svoje. Nešto što će ostati iza mene. Nešto što ću jednog dana moći da pokažem svojoj deci i da kažem: ovo sam napravio.“
Da li ga jednog dana vidim na velikoj sceni? Apsolutno. Da li ga vidim na Evroviziji, koju toliko voli da prati? Zašto da ne. Ali ono što je možda važnije od svega jeste činjenica da će tamo, gde god stigne, stići kao svoj.
A to je danas mnogo ređa osobina nego dobar glas. Zato imam osećaj da ćemo o Strahinji Milićeviću tek pisati.
