Piše: Sanja Ćirović
Neke priče ne nastanu planski. Dogode se. U Beograd smo otišli poslovno. Tri dana, stan na dan, poslovni sastanci, brz tempo, check liste. Vlasnica stana, Antea, usput je pomenula da je slikarka. I da ima svoj atelje. U tom trenutku sam znala da neću samo da klimnem glavom i nastavim dalje. Pitala sam je da li možemo da napravimo priču za Eho. Pristala je odmah.
Materijal sam snimila, vratila se kući i onda ga greškom arhivirala. Zaturio se. Mesecima kasnije, slučajno sam ga pronašla. I pomislila: za dobru priču nikad nije kasno.
Pisala sam Antei, rekla istinu. Ona, baš onakva kakva jeste, rekla je da nema problema.
I tako je REMAKE konačno došao na red.
Atelje REMAKE nalazi se na Gundulićevom vencu. Osnovale su ga slikarka Antea Arizanović i kostimografkinja Jovana Božović, iz potrebe da od stvari koje već postoje naprave nešto novo, funkcionalno i lično .
- Mi smo u stvari počele od kuće. To je bilo pre 15 godina. I onda smo bile u Čumiću. Pa posle Čumića smo išle na Kosančićev venac. I posle korone smo odlučile da ne želimo više da budemo na ulici nego da želimo da bude ovo kao atelje studio i da mi tu radimo i da ljudi vide i da osete tu našu energiju – priča nam Antea.
Danas taj prostor više nije ni stan, ni radnja.
- Ljudi još uvek nisu navikli kod nas da dolaze u neki stan, a nekako ovo nije više ni stan, ovo je više kao neki studio.
Kada promeniš perspektivu, promeni se i predmet
Njihova priča nije krenula kao biznis plan, već kao potreba da naprave nešto svoje, iz svog sveta.
- Ja sam se bavila slikarstvom, Jovana je kostimograf i nekako smo u jednom trenutku htele da napravimo neku priču o našem snu. Pa smo krenule jedna drugoj da pričamo šta nam se sviđa i taj neki naš san je bio tanjir na zidu. Mi smo dugo tanjire kačile isključivo na zid i nama su tanjiri bili predmeti za gledanje, a ne za korišćenje. Onda smo u poslednje vreme promenile perspektivu i počele da ih stavljamo na sto, tako da sad ljudi mogu i da jedu iz tih tanjira, što je za nas bila velika promena u načinu razmišljanja – prica nam Antea.
Ta promena perspektive je, zapravo, suština svega što rade.
Ono što drugi zaobiđu, ovde dobija vrednost
Proces počinje tamo gde većina ne vidi ništa vredno. Buvljaci, odbačene stvari…
- Ja najviše volim da idem po buvljacima, Novi Sad, Niš, Bubanj potok, Zemun, gde god stignem. Volim da ih nalazim što prljavije, što prašnjavije, što više masnije tanjire, jer tada se ne vidi koliko su lepi, a mi smo za ovih 15 godina razvile oko da prepoznamo šta ima potencijal – kaže Antea.
Ono što sledi je proces koji ne izgleda spektakularno dok se ne završi.
- Mi taj tanjir donesemo, on je sav napušten i tužan, i onda ga malo izdekorišemo, izdizajniramo, smislimo novu kolekciju i onda ide u peć na skoro 1.000°. Tada se desi jedan momenat magije, energija tog tanjira se podigne, on se dezinfikuje, očisti, probudi i kada ga izvadimo, to su potpuno novi predmeti, neki novi lepotani koje tek tada vidimo u pravom sjaju.
I posle svih ovih godina, taj trenutak je i dalje isti.
- Svaki put kad otvaramo peć mi se čujemo, to je uzbuđenje, da li je uspelo, da li nije, da li je dovoljno dobro. I kada nešto ne uspe kako smo zamislile, bude nam baš teško, kao da nismo dobro zbrinule taj predmet – objašnjava Antea.
Između estetike i potrebe da stvari traju
Ono što rade danas ima jasniji kontekst nego kada su počele, ali nije nastalo iz strategije.
- Mi smo to krenule potpuno organski, iskreno, iz neke naše potrebe da je nama to lepo, a tek kasnije smo shvatile da to nije samo lepo nego i korisno, da ima poentu i sa ekološke strane i sa svake druge.
Danas, kada su reciklaža i second hand postali deo svakodnevice, njihov rad se lakše razume i dobija na značaju. Sve više ljudi dolazi na njihove radionice da vidi kako zapravo nastaje jedan takav predmet.
Sve su naučile usput
Ni jedna ni druga nisu imale iskustvo sa porcelanom kada su počele.
- Antea je slikar, ja sam kostimograf, znači nismo imale nikakve veze sa porcelanom. Počele smo od nule, nismo znale kako se pravi to što radimo, nismo znale kako se prodaje, kako se vodi radnja, sve smo učile usput i mnoge stvari i dalje učimo – kaže Jovana Božović.
Upravo zato ono što su napravile doživljavaju kao nešto što je potpuno njihovo.
- Napravile smo sebi, bez da zavisimo od nekoga, neki svoj podijum za igru i to je nešto na šta smo baš ponosne – nastavlja Jovana.
Ideja koja ostaje
Kroz sve što rade provlači se jedna jednostavna, ali jaka misao.
- Ljudi čuvaju tanjire za posebne prilike, a te posebne prilike su svaki dan. Dok to ne shvatimo, oni stoje po vitrinama, skupljaju prašinu i na kraju nestanu, a nikada nisu stvarno korišćeni.
U tome je možda i najtačnije objašnjenje REMAKE-a. Ne radi se samo o dizajnu, nego o odnosu prema stvarima koje imamo, o tome da ih ne ostavljamo za kasnije, nego da ih koristimo sada. Ovde nijedna stvar ne završava tamo gde je pronađena, samo dobija novu ulogu.
