Piše: Sanja Ćirović
Nisam planirala da pišem priču o baklavama. Još manje sam planirala da me jedan Instagram naziv natera da odmah pošaljem poruku ženi koju nikada nisam upoznala.
Ali kada se ispod Eho priče o Vocal vibe radionici pojavila Nadica Janković i napisala da je ideja odlična i da će sigurno doći, prvo sam kliknula na njen profil. Tamo je pisalo: nadicabaklavica.
I tu sam zastala.
Jer ako se neko u svetu u kome svi rade sve odluči da radi samo jedno, onda tu sigurno postoji priča.
Pisala sam joj u DM. Poslala broj. Čule smo se. Bila je uzbuđena, srećna i zahvalna kao da sam joj ponudila nešto mnogo veće od jednog razgovora za Eho. A meni je već tada bilo jasno da se iza tog profila ne krije samo žena koja pravi baklave, već neko ko je od jednog kolača napravio svoj način da ostane nežna, vredna, prisutna i svoja.
Kada sam otišla kod nje, sve je bilo baš onako kako sam očekivala. Toplo. Živo. U pokretu. A onda mi je spakovala punu kutiju baklava. Sa orasima, pistaćima, višnjama i svim onim ukusima zbog kojih dijeta prestane da bude tema.
I da, probala sam.
Jer neke priče se ne pišu samo iz razgovora. Neke prvo moraš da zagrizeš.
Ljubav, odluka ili oboje
- Baklavice su bile i ljubav i odluka. Samo pogledajte taj prizor. On ne može tako da izgleda ako nije bilo ljubavi. Bile su želja da još više zasladim svoj život. Bile su potreba da sebe radno angažujem. Da li će to doneti novac, to je bilo poslednje o čemu sam razmišljala. Bogu hvala, ostvarila sam se kao majka. Imam divnu porodicu i to je ono što je najvažnije u celoj priči. A kroz baklave sam usmerila jednu životnu energiju i zajedno sa njima kreiram dobru, pozitivnu atmosferu u svojoj kući, a i šire – kaže nam Nadica.
Kod Nadice nema distance između života i onoga što radi. Sve je povezano. Sve ima smisao.
- Na ono pitanje da li sam ja izabrala baklavu ili ona mene, to sad procenite sami.
Od slavske trpeze do prve porudžbine
Baklava kod nje nikada nije bila samo kolač. To je nešto što se pravilo oduvek. Za slavu, za goste, za porodicu.
- Mama je to spremala i pamtim te bogate trpeze. Živelo se u selu raskošno, oraha u izobilju. Ako nije bila baklava, bio je sigurno neki kolač sa orasima.
Godinama je pravila baklave za svoje. Za porodična okupljanja, rođendane i slave. A onda je jedna slava promenila mnogo više nego što je očekivala.
- Prošlogodišnja slava je bila takva da su kolači bili na jednom tanjiru, a baklave na drugom. Gosti su komentarisali da je sve lepo, ukusno, ali da su baklave bile šlag na tortu te trpeze. I onda su krenuli komentari: što ne bi počela da ih praviš i prodaješ? – priča Nadica.
U tom trenutku, kaže, nije tome pridavala veliki značaj. Ali ideja je ostala negde u njoj.
- Od tog novembra do Nove godine to je ćutalo u meni. Bez nekih velikih emocija. Samo je postojalo.
Dan kada je rekla: krećem
Nadica vrlo precizno pamti datum kada je sve počelo. 4. januar 2026.
- Sećam se tog dana. Veliko nedostajanje mi je bilo u srcu i duši zbog mog pokojnog oca i samo sam rekla: krećem. Torba je tu, novčanik je tu, idemo u nabavku.
Vratila se kući sa nekoliko kilograma oraha, korama, suvim grožđem i mnogo više emocije nego što je planirala.
- Nisam želela više da me tuga ovlada, nego da se okrenem sreći, radosti i nekim lepim emocijama.
Prvi plehovi nisu bili namenjeni prodaji.
- Poželela sam da ti prvi plehovi budu na dar. A kada sam sve objavila na društvenim mrežama, posle par sati su stigle prve porudžbine.
I tako je krenula priča o “Nadici baklavici”.
Greške, pokušaji i prava mera
Iako danas sve deluje lako i uigrano, put do prave baklave nije bio ni brz, ni jednostavan.
- U početku ima puno grešaka. Bacaju se filovi, bacaju se testa. Ali ako si uporan i želiš nešto da stvoriš svojim rukama, biće sve lakše i bolje.
Želela je da pronađe balans. Da baklava ne bude samo slatka, već puna ukusa.
- Nisam želela da to bude kolač u kome se oseća šećer. Želela sam da se prvo osete namirnice.
Počela je od klasike. Orasi i suvo grožđe. Ali je brzo poželela nešto svoje.
- Izabrala sam rolnice jer sam želela nešto drugačije. Nešto po čemu ću ja biti upamćena.
Danas kaže da joj ništa nije teško.
- Nije mi težak ni proces pravljenja sirupa, ni fila, ni rolovanje. Možda je najteže plasiranje na tržište.
Tajna je u detaljima
Kod dobre baklave nema žurbe.
- Sirup mora da se ohladi. Tek pečene baklave prelivaju se potpuno ohlađenim sirupom, začinjenim limunom i vanilinim šećerom.
Ali tajne, kaže, ne skriva.
- Ima puno caka i trikova, ali kod mene nema tajni. Ovaj kolač se spremao vekovima unazad.
Ukusi koji su promenili sve
Od tradicionalne baklave sa orasima, vrlo brzo stigla je do novih kombinacija.
Lešnici. Bademi. Višnje. Smokve. Suve šljive. Pistaći.
- Ta ljubav je morala da se zašareni i na mom tanjiru – kaže sa osmehom Nadica.
Posebno pamti baklavu sa pistaćima.
- Ljudi su bili nestrpljivi da probaju. Čak je ni ja nisam probala. Dala sam detetu. Rekao je: mama, odlično.
A kada bi sebe morala da opiše kroz jedan ukus, izbor bi bio jasan.
- To je definitivno baklava višnja. Spoj kiselkastog i slatkog. Višnja je simbol strasti i energije, a orasi snage.
Posao koji se uklopio u život
Nadica svoj posao i dalje vodi mirno i bez velike pompe.
- Napravim jedan pleh, prodam ga sutradan. Sve je taze. Sve je iz rerne otišlo pravo u ruke neke porodice.
I možda je baš u tome njena najveća prednost. Nije pokušala da napravi nešto veliko preko noći. Napravila je nešto svoje.
- Lepo sam to racionalno osmislila. Da mogu da radim kod kuće, kada deca spavaju i kada završim sve porodične obaveze.
Bez velikih planova, ali sa mnogo vere
Za razliku od mnogih, Nadica danas ne planira daleko unapred.
- Budućnost koju sam ranije priželjkivala, nije mi se ostvarila. I zato danas ne volim mnogo da razmišljam unapred. Želim da živim u ovom trenutku.
I možda baš zato njena priča deluje tako blisko i iskreno.
Jer nije nastala iz velike ambicije. Već iz potrebe da nastavi dalje, da pronađe novu radost i da je podeli sa drugima.
Za sada, njen jedini vid reklame je Instagram profil „Nadica baklavica“. Jedan klik, nekoliko fotografija i vrlo brzo shvatite zašto se ljudi stalno vraćaju po još.
Na kraju, nisam iz njene kuće izašla samo sa kutijom baklava. Izašla sam sa osećajem da sam upoznala ženu koja je uspela da od onoga što ima napravi dovoljno. Dovoljno za sebe. Dovoljno za svoju porodicu. I dovoljno da podeli sa drugima.
Možda je baš zato njena priča toliko lepa i ukusna.
