Perfekcionizam kod dece često nosi masku uspeha. Dete koje uvek donosi petice, koje se trudi više od drugih i koje ne podnosi greške, na prvi pogled izgleda kao ostvarenja roditeljskog sna. Ali ispod te fasade, kaže psihološkinja i psihoterapeutkinja Svetlana Marković, često se krije duboko ukorenjena nesigurnost. U razgovoru za Eho, Marković otkriva kako prepoznati rane znake perfekcionizma kod dece, zašto nisu sva postignuća razlog za slavlje – i kako stvoriti prostor u kom je i greška deo rasta.
Perfekcionizam, više od „lepog vaspitanja“
„Perfekcionizam je filozofija života koja poručuje: moje postojanje mora da se opravda stalnim uspesima i postignućima,“ kaže Marković. Iako društvo često glorifikuje tačnost, ambiciju i težnju ka savršenstvu, psiholozi znaju da ovakav pristup nosi ozbiljne rizike, anksioznost, osećaj da nikad ništa nije dovoljno dobro, i duboku unutrašnju nesigurnost.
„Postigao sam uspeh? Super, ali sledeći put mora bolje. Nema odmora, nema zadovoljstva. Samo trka,“ objašnjava Marković kroz primere iz prakse.
Zašto dete ne zna da greši i zašto je to naš problem?
U korenu perfekcionizma kod dece nalazi se nedostatak bezuslovne prihvaćenosti. To je ono što se gradi od najranijih dana: „Ti si vredan jer postojiš, a ne zato što si dobio pet.“
Marković naglašava važnost tzv. „4S“ koncepta, da se dete oseća sigurno, viđeno, smireno i zaštićeno. U takvom okruženju, greška nije dokaz neuspeha, već deo učenja.
„Roditelji treba da naprave atmosferu u kojoj dete zna: mama me voli i kada pogrešim,“ ističe ona. „To je poruka koja mora biti stalno prisutna, kao vazduh.“
Crno-belo razmišljanje – početak velikog problema
Jedna od ključnih prepreka zdravom razvoju jeste rigidno razmišljanje. Ili sam najbolji ili sam niko. Ili pobeđujem ili ne vredim.
Takav stav dete najčešće ne razvije samo. Kako Marković kaže:
„Roditelj koji detetu kaže ‘trapavko’ kad se saplete, možda misli da je to bezazleno. Ali za dete, to je poruka: sapleo si se, znači nisi dobar.“
Stručnjaci već godinama upozoravaju da crno-belo razmišljanje u detinjstvu može voditi ka niskom samopouzdanju i odustajanju pri svakom izazovu.
Kako pomoći detetu da se oslobodi pritiska?
Deca ne postaju perfekcionisti preko noći. Najčešće, taj obrazac ponašanja se gradi kroz poruke koje im šaljemo još od vrtića: „Bićeš pohvaljen ako uspeš“, „Ponosni smo kad si najbolji.“
Ali šta kad dete poveruje da mora uvek da uspe?
„To što dete kaže ‘neću da pokušam jer neću biti najbolji’ nije tvrdoglavost. To je već formiran obrazac: vredim samo ako pobeđujem“, kaže Marković.
Roditelji moraju tada da naprave „rez“. Da se vrate korak unazad i osmisle strategije za podršku. To znači više pohvala za trud nego za rezultat, više priče o procesima nego o krajnjim ishodima.
Greška nije kraj sveta: kako motivisati dete da proba opet?
Dete mora da nauči da greška ne definiše njegovu vrednost. I tu u pomoć priskaču svakodnevni primeri.
„Ja pitam decu: znaš da voziš bicikl? Da li si prvi put uspeo? Pa nisi. Pa si pao, pa si naučio. Eto, greška je deo tog procesa,“ kaže Marković.
Isto važi i za sportiste, pevače, influensere koje deca prate. Retko ko uspe iz prve. I to je u redu.
Šta možemo da uradimo već danas?
- Uvažite emocije deteta čak i kad ne uspe.
- Ne izjednačavajte grešku sa neuspehom, ni pred sobom, ni pred detetom.
- Uspostavite porodičnu kulturu u kojoj je pokušaj vredan, bez obzira na ishod.
- Prepoznajte sopstvena očekivanja i proverite da li su vaša, ili ste ih preneli detetu.
Perfekcionizam kod dece ne dolazi sam i ne odlazi sam. Roditelji su ti koji mogu da prekinu začarani krug u kom dete trči za vrednošću kroz uspeh, umesto da je oseća iznutra.
„Uspeh je poželjan. Ali ljubav ne sme da bude uslovljena njime,“ podseća psihoterapeutkinja Svetlana Marković.
Prema istraživanju Američkog psihološkog udruženja (APA), perfekcionizam kod mladih porastao je za čak 33% u poslednjih 25 godina. Sve češće se povezuje sa anksioznošću, depresijom i osećajem neprihvaćenosti, naročito kod dece iz okruženja s visokim očekivanjima.
